Kulturna politika u Evropi ne predstavlja samo marginalno političko polje u delokrugu Evropske unije, već i neodređenu oblast u smislu relevantnih istraživanja i teorijskih razmatranja. Uprkos tome što brojni empirijski zasnovani radovi, koji obrađuju jedan segment ove teme postoje, oni ostaju ograničeni ne samo na određene oblasti ili usko određene teme, nego u većini slučajeva imaju i instrumentalnu funkciju, trivijalni su ili nedovoljno teorijski razrađeni. Sve ovo umnogome otežava ozbiljno usaglašavanje sa ambicijama današnjih studija, posebno formulaciju stavova koji bi činili deo srednjoročnih planova ove kompleksne oblasti i našeg specifičnog fokusa na savremenu umetnost. Kako bi izbegao prepuštanje poetskoj spekulaciji ili fikciji – iako bi to imalo svog šarma – koordinator studije Rajmund Minihbauer i naš institut su zaštitili pristup ovom pokušaju sledećim uslovima:  

1. Umesto stvaranja sveobuhvatne studije koja bi pružila totalitarizijući pogled na Evropu kao celinu (bez obzira na to gde se zamišljaju granice takve Evrope), zamolili smo sedam stručnjaka iz različitih regiona da razviju regionalne specifičnosti i različitosti iz njihovog kulturno-političkog iskustva. Namera je da se naglase kako sopstvene distinktivne crte, tako i sličnosti različitih nacionalnih i regionalnih kretanja u okvirima kulturne politike.

2. Izveštaje smo dopunili kritičkim osvrtom na specifične pravce razvijanja kulturne politike Evropske unije, uključujući i budućnost finansiranja savremene evropske umetnosti iz javnih fondova. Planovi za buduće kulturne programe Evropske unije, koji su namenjeni operacionalizaciji evropske kulturne politike od 2007-2013. godine kao naslednika programa Culture 2000, stvorili su koristan standard za poređenje.

3. Kako bi bila doneta što realističnija procena buduće kulturne politike, pojedinačni eseji povlače specifične linije razvitka koje se protežu od poslednjih deset do petnaest godina. Metod kojim su se ove studije služile jeste upravo produžavanje ovih linija u budućnost, projektovanje slika mogućih kulturno–političkih uređenja u odnosu na savremenu umetnost do 2015. godine, zasnovanih na heterogenim iskustvima i refleksiji.

4. Nadamo se da će stvorena osnova za procenu kulturno–političkog razvoja formulisana na ovaj način, omogućiti donošenje zaključaka o progresivnim kulturnim politikama u Evropi, i to posebno o njihovom pozicioniranju na polju kulturne produkcije, čiji tvorci kritiku kulturalnih evropskih procedura posmatraju kao neophodnu komponentu sopstvenog rada.

Ponekad se čini kao da su politički i društveni uslovi u kojima živimo, koji su aktuelni u Evropi, jednostavno nazadovali do krutih formi koje su obeležile pedesete godine, na načine karakteristične za obe strane tokom Hladnog rata: autoritarnost, konsenzus koji dolazi sa vrha komandnog lanca i dosledno isključivanje manjina uopšte, proganjanje umetnika koji su se bavili politikom, ukidanje nepoželjnih institucija, cenzura i kriminalizacija u oblasti kulturalnih procedura. U tom smislu, 1968. godina i 1970-te godine se mogu posmatrati kao kratkotrajan proboj, koji je bio i još uvek je praćen ponovnim javljanjem prisilnih, nametnutih uslova za predstojeće dekade novog milenijuma.    

Ipak, ako pažljivo pogledamo, možemo uočiti da razvoj u poslednjih pedeset godina nije bio prekidan kratkim ponavljanjem istog reakcionarskog obrasca, već prilično kompleksnim i neprekidnim napretkom neoliberalnog kapitalizma i sve bržom aproprijacijom važnih oblika otpora. U godinama nakon Drugog svetskog rata, nacionalne države zapadne Evrope još uvek su bile konstruisane tako da je državni aparat upravljao kapitalističkom mašinom. Bez obezbeđivanja većeg prostora za molekularne žarišne tačke, mikro–fašizme različitih formi fašizama iz prve polovine veka, ovi molarni državni aparati su bili modeli tvrde podvojenosti, totalitarizma i centralizacije. Zadatak kulturne politike je, u skladu sa tim, bio da obeleži nacije kao nacije kulture i da jača nacionalni identitet. Državni napadi na avangardnu (ili samo modernu) umetnost – kakvi su se dešavali u Austriji, na primer, i bili delimično u kontinuitetu sa nacional-socijalističkim režimom – doprineli su jačanju ovog kulturno–političkog autoritarizma.  

Sa pojavom molekularnih revolucija iz 1960–tih i 1970–tih godina, ova paradigma tvrde podvojenosti u nacionalnim državama zapadne Evrope bila je konačno slomljena. Period testiranja emancipatorskih koncepata nastao je na kulturno–političkom nivou, koji je zapadnoevropska levica kreirala prvenstveno na osnovu kulturne politike ranog Sovjetskog Saveza (Proletkult, LEF, Produktivizam, Konstruktivizam). “Kultura za sve” i “kultura od svih” je imala za cilj uvođenja kulture na ulicu i u život po drugi put, ovoga puta bez uspeha, ali ne zbog strukturalizacije državnog aparata i kulturnih procedura u onom obliku u kojem su postojale u Staljinovom Sovjetskom savezu, već zbog post–fordističkog potencijala kapitalizma za adaptaciju.      

Na ovom mestu, aproprijacija se potpuno preokreće: državni aparati sada predstavljaju ništa više nego deo kapitalističke mašine, kojima se može suprotstaviti ili pridružiti. Dok bi se pokret deteritorijalizacije i reteritorijalizacije u posleratnim godinama mogao posmatrati kao prekodiranje  kapitalističke mašine od strane državnog aparata, u kontekstu globalizacije etiketirane kao razvojne, moramo govoriti o obrnutoj aproprijaciji i kodiranju državnog aparata od strane mašine. Generacija 1968. jeste deo te deteritorijalizacije; u svojim antimilitarističkim, feminističkim i antirepresionističkim nastojanjima, ova generacija se suprotstavila autoritarnoj nacionalnoj državi, ali isto tako sve više krčila put rušenju države blagostanja u godinama koje su usledile. Ovo se takođe odnosi i na povlačenje državnih kulturnih politika, kao i na finansiranje. Iako je trebalo doprineti večito novim naletima molekularnih bitaka, tokom 1980-tih i 1990-tih godina, koncept oslobođenih kulturnih procedura iz 1970-tih je izgubio na svojoj izuzetnoj snazi i pretvorio se u novu paradigmu spektakla, kreativnosti i produktivnosti.   

Aktuelna praksa, kao i planiranje kulturne politike u Evropi danas, sadrži tragove sve tri prethodno pomenute faze: 

1. Stari patos koncepta kulture pojavljuje se kao replika autorirarnih 1950-tih kroz fraze koje nastavljaju da prizivaju kulturu kao instrument za formiranje identiteta, ali čak i u svojoj najnovijoj formi “evropskog identiteta”, teško da se može odreći svojih korena u kulturalizmu, kulturalnom humanizmu i kulturalnom esencijalizmu, koji datiraju iz prošlih vekova. Udružen sa starom kolonijalnom idejom da je kultura izuzetno pogodna da služi kao branik ekspanziji, ili kao marketinški instrument za naciju (ili supernaciju), kulturni identitet (posebno kao evropski kulturni identitet) je popularan za sve vrste veza koje postoje između politike identiteta i kulturkampf politike. Isto tako, na nivou EUropskih kulturnih politika, fraze koje prijatno zvuče često kriju kulturalne (zajedništvo kroz kulturni identitet), ekonomske (faktor lokacije) i ekskluzionističke fantazme (isključujući Ostatak Evrope, bilo da je on muslimanskog, američkog ili vanzemaljskog porekla).

2. Sa adaptacijom, ili bolje rečeno iskrivljenjem emancipatorske prakse 1970-tih godina, oblast kulturnih politika ubrzano postaje prostor za akciju neolibealne administracije: učešće postaje obavezno, kreativnost postaje imperativ, transparentnost postaje potpuna kontrola, doživotno učenje postaje pretnja, edukacija poprima oblik neprekidne društvene kontrole, a grassroot demokratija jeste razvoj softvera koje aplikanti fondacija iz oblasti kulture koriste kako bi evaluirali jedni druge. Raznoliki outsourcing modeli i medijatorske pozicije formiraju mrežu potčinjenih operišući na daleko složeniji i temeljniji način nego što je to u prošlosti činila lordovsko-vazalska hijerarhija kulturne podrške. Autonomne kulturne inicijative doživljavaju sudbinu sličnu autonomnim genijalnim umetnicima; posebno u tom neizvesnom aspektu njihove autonomije, oni postaju neophodni agenti državne kontrole. 

3. Ipak, kao dodatak kontrolnim društvenim instrumentima internalizujuće kontrole, u sve kompleksnijoj mreži institucija i nevladinih organizacija, (i u samim akterima), stari disciplinovani autoritet države se ponovo pojavljuje, ali ovog puta kao efekat neoliberalne ekonomizacije i neograničene deregulacije, pojavljujući se na teritoriji kulture u formi zahteva “finansiranja od treće strane”, javno-privatnih partnerstava, brojnosti publike, ekonomske evaluacije, kulturalne podrške kreativnim industrijama, ili jednostavno zamenjujući privatne resurse za državnu odgovornost. Sa napretkom postfordističkog kapitalizma, činilo se da se ovde odigrao prelaz od navodno liberalne do autoritarne faze, u kojoj se ekonomizacija i dispozitiv bezbednosti međusobno nadopunjuju. Svuda gde su se pojavile ove tendencije udružene sa širim pokretom kako bi potisnuli kritičke elemente, raširili su se posebni slučajevi kriminalizacije i direktne represije. Aktuelni primeri ovakvog obnovljenog okretanja ka autoritarnosti i u kulturnoj politici takođe, uključuju veoma različite primere, kao što su PublixTheatreCaravan u Italiji, Critical Art Ensemble i Stiv Kurc (Steve Kurtz) u SAD-u, ili izložbu “Oprez, religija” u Sakharov centru u Moskvi.   

U budućnosti se može očekivati još bliže ukrštanje ove tri linije koje predstavljaju identitet kulturalizma, državne kontrole i obnovljenih autoritarnih intervencija od strane nacionalnih država koje gube na značaju. Istovremeno, javlja se opasnost od daljeg gubitka autonomije u sadržaju umetničke produkcije, kulturnog rada i kulturne politike, političkog u umetnosti, zbog velikog nedostatka ulaganja novčanih sredstava u demokratsko-političke i kritičke aspekte kulturne politike. Za prognozu razvoja kulturne politike i finansiranja kulture u Evropi u sledećih deset godina, ovaj momenat čini najvažniju referentnu tačku, nagoveštavajući da se negativne posledice mogu očekivati na svakom nivou, od lokalnog, preko nacionalnog pa sve do nadnacionalnog nivoa.     

Upravo iz ovog razloga su potrebne strategije koje bi ojačale i povezale radikalno-reformističke elemente evropskog kulturno–političkog diskursa, drugim rečima, one elemente koji nisu usmereni samo ka manjim regulatornim merama u okviru ograničenog polja delovanja kulturne politike. Izraz “radikalno-reformistički” ima za cilj da pokaže - i to se posebno odnosi na okruženje upravljanja - da, po našem mišljenju, različite elemente državnog aparata nije dovoljno napasti na nivou apstraktne negacije, niti se prema društvenim pokretima treba odnositi kao prema apsolutnoj alternativi institucijama (bilo da su one državni birokratski aparat, nezavisne nevladine organizacije ili autonomne samoorganizovane grupe). Sa druge strane posmatrano, tu se zaista radi o pravljenju pukotina koje presecaju monopolizirajuću zbrku u mreži umnožene medijacije. Suština je pronaći drugačije metode od intervencija koje koriste posebne interesne grupe i lobiji, i promovisati sadržaje koji se, makar privremeno, odupiru rekodiranju. Dobar primer predstavlja ideja French Intermittents, koji ne samo što su branili svoja prava, nego su zahtevali i preusmeravanje ovih prava sa polja kulturne delatnosti u pravcu opšteg osnovnog dohotka, ili primer insistiranja na generalnoj strategiji protiv “Tvrđave Evrope” u borbi protiv represivnih mera u oblasti bezbednosti, migracije, azila i pravne zakonske regulative.    

Kao dodatak razmeni saznanja o kulturno političkom razvoju različitih evropskih regija, ova studija takođe predstavlja i sredstvo povezivanja učesnika u ovoj oblasti. Između ostalog, namenjena je jačanju svesnosti, (samo) kritike i refleksiji političke uloge (umetničkih) institucija kao pokretačke sile (sa snagom pozitivnog i negativnog uticaja). Napokon, strategije koje treba razviti su namenjene promovisanju transverzalizacije radikalnih reformista, kulturno-političkog diskursa. Kôd 2015 stoga preuzima karakter mogućeg cilja političkog okupljanja.          

Želeo bih da zahvalim Izabeli Lori (Isabell Lorey) i mojim eipcp kolegama Andrei Humer (Andrea Hummer), Ramundu Minihbaueru i Stefanu Novotniju (Stefan Nowotny) za kritiku i savete.

Ovaj tekst je objavljen pod Creative Commons licencom:
Attribution-NonCommercial-NoDerivs 2.5, http://creativecommons.org/licenses/by-nc-nd/2.5/